Далеко иза седам мора и седам гора на ушћу двеју река налази се краљевство Беликија. Некад је било познато по густим шумама пуним дрвећа, птица и животиња, по чистом ваздуху и чистој води. А онда су краљ Милош и краљица Марија добили ћерку Јелену и позвали госте из свих околних земаља. Само чаробњак Артур са планине Авалон није добио позив. Уствари, писмо су из замка украле птице и уградиле га у гнездо изнад прозора чаробњакове собе. Било је пролеће, природа је потпуно оживела и сви су били весели и радосни. Гости су се окупили у двору и пожелели срећу принцези. Чаробница Вила је даровала принцезу:

- Принцезо, чека те срећан живот. Бићеш паметна и храбра и решићеш задатке који те чекају.

Онда је ушао Артур, љут и бесан.

- Мене сте заборавили. Зар ја о слављу да сазнајем из вести на телевизији? Због овога ћете испаштати.

Краљ је покушао да каже да је позив послат, а Артур је наставио:

- Твоје ће краљевство остати без шума и чисте воде и ваздуха оног маја кад твоја кћер напуни петнаест година. Твој двор ће окруживати гомиле смећа.

Чаробњак одмах напусти дворану, а шумска чаробница Вила пође за њим:

- Артуре, знаш да ћу се ја борити за шуму.

- Онда ћеш се борити против мене! Моја је чаролија јача од твоје и брзо ћеш заборавити своје речи.

Краљ Милош и чаробница Вила су обећали свима да ће штитити краљевство од уништења. Покушавали су да сазнају шта се десило са писмом, али веза са Авалоном је била прекинута. Сећање на догађај у двору је бледело веома брзо код свих званица које су му присуствовали.

Пролазиле су године и Беликија се много променила. Чинило се да је чаробњак зачарао цело краљевство и да се нико не брине о њему. Људи су секли шуму, користили су дрво за огрев, у неким деловима шума је посечена да би се градили хотели и шопинг центри. Отпадне воде из фабрика су се изливале у реке, дим из димњака је загађивао ваздух, све више возила и издувни гасови су додатно чинили ваздух лошим за дисање. Смећа је било све више на улицама. Старе корпе за отпатке су биле уништене, нових није било. Скоро да се није могло проћи улицама. Рекама су пловиле гомиле пластичних флаша и лименки.

Двор, некада познат по музици, песничким вечерима и забавама, потпуно је утихнуо. У њему су живели краљ и краљица, али су ретко излазили и у двор никога нису позивали.

Кад је принцеза Јелена напунила десет година, родитељи су је послали у Низију, суседно краљевство са оне стране река. Чаробница Вила се једне ноћи у сну сетила клетве великог чаробњака Артура и саветовала је да девојчица оде из Беликије. Вила је испричала Јелени шта се десило након њеног рођења и рекла:

- Мораш да пронађеш писмо и однесеш га Артуру да би скинула чини са Беликије. Ако не успеш, не смеш да се враћаш кући док не напуниш петанаест година.

Јелена је отишла на двор краља Ђорђа и краљице Стане и ишла је у школу са њиховим сином Стефаном.

Артур је тада појачао чини и становници Беликије више нису знали да постоје неки други предели и људи.

У Низији је било сасвим другачије. Краљ Ђорђе и краљица Стана су бринули о свом краљевском граду. Био је уређен иако је и у њему било и фабрика и хотела и шопинг центара. Дуж широких булевара били су дрвореди и чинили су град зеленим и лепим. Шеталишта поред река су била уређена. Деца су у школама учила да не бацају смеће ван корпе, да сама уређују своје учионице и школска дворишта, да брину о парковима и шумама и животињама које у њима живе.

Људи су различите отпатке бацали у одговарајуће контејнере, посебно су сакуљали пластичне затвараче. Далеко од града, на ледини која није могла бити ни башта, ни воћњак, саградили су фабрику за рециклажу.

Кад је Јелена стигла у Низију, била је веома зачуђена. Морала је да научи да се може живети и другачије него у њеном дому. Тек је онда разумела о чему је говорила Вила. Дошла је јесен. Једне вечери док су она и Стефан учили о бајкама, она му је испричала причу о чудној судбини њене домовине.

Обоје су помислили да та прича личи на бајку и да би они могли да буду јунаци у њој. Решили су да оду у Авалон и пронађу писмо којим је све започело.

Следећег викенда краљ Ђорђе и краљица Стана су повели двоје деце на излет на Авалон. Јелена и Стефан су понели електричне тротинете и после ручка, док су се краљ и краљица одмарали, кренули у обилазак. Јелена је хтела да оду до границе са Беликијом.

Стигли су до густе шуме која је делила два краљевства. Јелена је села на земљу, гледала је у прве пожутеле листове пале са грана и питала се шта раде њени родитељи. Онда је зачула глас:

- Принцезо, пођи са мном.

- Ко си ти? – питала је док је устајала.

Пред њом је стајала веверица.

- Позови и друга.

- Где нас водиш?

- Да видите како изгледа Беликија.

Стигли су до једног узвишења одакле се видело пространо краљевство.

- О, не, ко је ово учинио?– чудила су се деца.

- Становници Беликије. Посекли су дрвеће све до зидина града. Животиње су изгубиле своје куће и побегле у Авалон. И ја се тамо селим.

- Можеш ли да нам помогнеш да пронађемо нестало писмо? – питала су деца.

- Које писмо?

Јелена и Стефан су испричали шта се десило десет година раније. Веверица их је повела назад до Авалона и позвала своје пријатеље. Биљке, бубе, птице и друге животиње преносиле су поруку о несталом писму. Глас се проширио све до чаробњаковог замка.

- Знам где је писмо! – узвикнула је веверица.

- Где?

- Две птице су га узеле и однеле у своје гнездо.

- Да ли је још тамо? – питао је Стефан.

- Јесте.

- Хоће ли нам птице дати писмо?

У том тренутку је једна птица слетела поред њих. Држала је стари коверат у кљуну. Писмо је било згужвано, исцепкано по крајевима, мастило је избледело, али се још увек видео датум, позив и краљев печат.

- Срећа да је писмо било између гранчица, па је остало суво и неоштећено толике године – цвркутала је птица.

- Хвала вам свима. Морамо да нађемо чаробњака! – узвикнула је Јелена.

- Веверице, твој дом ће опет бити у Беликији, видећемо се поново, ускоро.

Деца су узела тротинете и пратила птице које су их водиле до замка. Убрзо су угледали велико здање. Чаробњак је био у башти. Знао је ко су деца пред њим.

- Шта ви радите овде? – питао је љутито.

- Донели смо изгубљено писмо.

- Какво писмо?

- Оно због кога је мој дом уништен.

Јелена је дала писмо чаробњаку. Он га је отворио и читао. Птица је слетела на његово раме и нешто му рекла.

- Ах, крадљивци – обратио се птици - ништа друго нисте могли да узмете него писмо које нисам отворио. Значи, ви сте криви за све све ово.

- Принцезо, извини што сам бацио чини на твоју земљу – казао је Јелени.

- Можеш ли да то промениш?

- Могу, али не могу да вратим све како је било. Отворићу Беликију, али ће неко морати да научи њене становнике како да очисте своју околину.

- Ми ћемо помоћи – рекла су деца.

- Замолићу моје родитеље да помогну – додао је Стефан.

Јелена и Стефан су испричали краљу Ђорђу и краљици Стани шта се десило. Они су почели да се присећају догађаја и смишљали су како да помогну старим пријатељима које су већ били заборавили.

 

Већ сутрадан су се упутили у Беликију. Јелена и њени родитељи су били срећни што су поново заједно. Чаробница Вила је је донела планове за обнову шуме. Све до следећег пролећа трајало је рашчишћавање смећа. Из Низије су у Беликију дошли нови камиони за одношење смећа, као и они што чисте и перу улице. Два краља су организовала обуке за становнике Беликије да би што пре научили како да уреде своја насеља. Јелена и Стефан су објашњавали деци како да брину о животној средини.

 

Онда су деца отишла у Низију у посету тамошњој школи. Дружила се са ученицима III4 и учила о заштити природе и рециклажи.

Стефан им је показао шта су од коришћених предмета направили на часовима пројектне наставе.

- Направили смо наш рециклажни кутак. Ту су постављене скулптуре од рециклираних материјала.

 

Уна је рецитовала песмицу о природи и рециклажи:

Почујте људи, све вас молим, чувајте мене, јер вас волим.

Волите парк, ливаду, реку, шуму, нек вам је чистоћа увек на уму.

Бацајте смеће у канте и вреће, јер то ме наљутити неће!

Планета воли да буде чиста, за све нас увек да блиста.

Када рециклирамо, природу спасавамо и од свих зла чувамо.

Када од старог правимо ново, будућност ће бити боља,

обојена у стотину боја, шарена и лепа, процветаће цела планета.

Жута, плава, зелена, црвена, ознаке су разних материјала,

Амбалажу стару на право место баците. Рециклирајте и природу спасите.

 

Каћа је представила пано на тему рециклаже, грб и заставу свог одељења које показује да ђаци брину о животној средини:

Дуња им је испричала све о рецикалжи, зашто је важна, који су кораци у рециклажи и шта је то компостирање.

 

Кад су се деца вратила у Беликију, сама су организовала акције за чишћење и уређење школског дворишта и градских паркова. Краљ Милош је издао наредбу да све фабрике поставе филтере на димњаке и да се отпадне воде пречишћују пре него што се пусте у реке и то је одмах и учињено. Постављене су канте за смеће, светлеле су у разним бојама и позивале људе да у њих одлажу смеће. Обновљене су бројне запуштене зграде. Двор је заблистао у својој белој боји по којој је краљевство добило име.

Јелена је заједно са Вилом водила акцију за сађење дрвећа. Сваки становник је посадио по три саднице различитог дрвећа – воћку, листопадно и четинарско дрво. Животиње су почеле да се враћају и проналазе своја склоништа. Деца су правила кућице за птице и постављали их у школском дворишту и оближњем парку. На дрвету поред двора, које је некако избегло сечу, нашла је дом веверица која је помогла у тражењу писма. Хотели су обновљени и туристи су се вратили. Нове зграде су се зидале тамо где није било шуме, ни обрадивог земљишта. На улицама је било све више електричних аутомобила и аутобуса. Веома популарни су били ролери, бицикли и електрични тротинети.

Ђаци III1 су на часовима математике рачунали колико дрвећа је већ посађено, колико ће још бити потребно да се посади да њихово краљевство поврати стару славу.

Заједно са ученицима III4 смишљали су питања и задатке за квиз из природе и друштва и математике и показали да су научили све што је било у програму.

За једанаести рођендан принцезе Јелене организована је велика забава. Краљ Милош је послао позивнице као писма, али их је слао и имејлом. Било је много гостију. Дошао је и чаробњак Артур:

- Принцезо, желим да краљевство буде потпуно уређено до твог следећег рођендана. Ја ћу помоћи биљкама да брже порасту и имаћеш најлепшу башту и најлепшу шуму.

Тако је и било. Беликија је била веома лепа.

Јелена и Стефан су се дружили и често су заједно ишли на излете у Авалон.

Чаробница Вила и чаробњак Артур су постали пријатељи.

Двор је оживео, уметници су правили изложбе и концерте, писци су читали песме, приче и бајке.

Деца су имала одличне оцене, такмичила се у различитим областима и освајала награде.

 

Десет година касније краљевства Беликија и Низија су се ујединила, Јелена и Стефан су владали новим краљевством, чија је химна била песма о дивном граду на ушћу двеју река.

​

​

У част Ђорђа Марјановића представа се завршава песмом Београде, која је преузета са Јутјуба,

https://www.youtube.com/watch?v=E9opVZHK4xU&ab_channel=arbeitmann

​